Hvala vam, drage koleginice i kolege

Došao je i taj dan… Dan kada zvanično mogu da kažem da više ne moram da navijam alarm – osim ako ne moram kod lekara ili na pijacu.

Šalu na stranu, danas želim da vam se iskreno zahvalim.

Hvala vam na svim godinama koje smo proveli zajedno. Na poslu koji smo radili, ali još više na ljudskosti koju smo delili. Jer, budimo realni – posao bi se i nekako završio, ali bez dobrih kolega, dan bi trajao duplo duže.

Hvala vam na podršci, na razumevanju, na kafi koja je često bila važnija od samog posla. Na šalama koje su nas držale kada nije bilo lako i na strpljenju – posebno prema meni.

Bilo je trenutaka kada smo svi mislili: „Kako ćemo ovo?“ – ali smo nekako uvek uspeli. I to zajedno.

Iz ovog kolektiva ne odlazim samo sa radnim stažom, već sa ozbiljnim „stažom uspomena“. I mogu vam reći – to je ono što se najviše pamti.

A sada dolazi ono što svi zamišljaju kao raj: penzija. Kažu – odmor, uživanje, bez obaveza… Videćemo. Ako me ne nađu da nešto popravljam po kući ili da me neko „angažuje“, javiću vam kako izgleda prava sloboda.

Ali jedno je sigurno – ono što sam ovde doživeo i sa kim sam radio, ne može se zaboraviti.

Hvala vam na svemu – na saradnji, na prijateljstvu i na svim zajedničkim trenucima.

Želim vam manje stresa, više smeha i što više dobrih dana na poslu.

A ako vam nekad zatreba savet kako otići u penziju – slobodno me zovite. Postao sam „stručnjak za tu oblast“.

Hvala vam od srca!