Hvala vam, drage koleginice i kolege

E pa… dočekasmo i ovaj dan. Posle ovoliko godina rada, mogu konačno da kažem – unapređen sam! Prešao sam na viši nivo… zove se penzija.

Od sutra više nema ranog ustajanja, nema rokova, nema „hitno je“… osim kad supruga kaže da je hitno – tu, kažu, nema odlaganja.

Šalu na stranu, želim iskreno da vam se zahvalim.

Proveli smo zajedno toliko vremena da smo postali više od kolega – skoro kao porodica. A kao u svakoj porodici, bilo je svega: i lepih trenutaka, i rasprava, i onog čuvenog „ma pusti, biće to dobro“.

Hvala vam na strpljenju – posebno onima koji su morali da rade sa mnom svaki dan. Znam da nije bilo lako… ali evo, izdržali ste!

Hvala vam na svim kafama koje smo popili „na brzinu“, a trajale duže od sastanaka. Na šalama koje su nas držale budnima i kad posao nije bio nimalo smešan.

Bilo je i teških dana, ali smo ih zajedno nekako pregurali. Jer kad imaš dobre ljude oko sebe, i problem izgleda manji… ili bar lakše padne.

Iz ovog kolektiva odlazim bogatiji – ne samo za radni staž, nego i za uspomene koje ću prepričavati… naravno, ulepšane, kako to već ide.

A sada penzija… Kažu – uživanje, odmor, sloboda. Ja već imam plan: prvo ću malo da se odmorim od odmora, pa onda da vidim šta ću dalje.

Ako me ne bude na poslu, nemojte da se brinete – verovatno sam negde na kafi… samo ovaj put bez gledanja na sat.

I nemojte da mislite da sam vas se rešio – dolaziću ja da proverim kako radite! Neko mora da vas drži pod kontrolom.

Hvala vam na svemu – na radu, na smehu i na prijateljstvu.

Želim vam što manje stresa, što više smeha i da što pre dočekate ovaj „viši nivo“ na koji ja danas prelazim.

A ako vam zatreba savet kako otići u penziju – stojim na raspolaganju. Sad imam vremena!

Hvala vam od srca!