Hvala vam, drage koleginice i kolege

E, ljudi moji… došao je i taj dan. Posle ovoliko godina rada, i ja sam dočekao da „dignem sidro“. Kažu – penzija. Ja kažem – konačno malo da živim k’o čovek!

Od sutra nema više jutarnjeg razbuđivanja na silu, nema „ajde samo još ovo“, nema „hitno je do kraja dana“… osim ako me kod kuće ne sačeka neki „hitniji zadatak“. A znamo svi kako to ide.

Šalu na stranu, hvala vam od srca.

Proveli smo zajedno toliko vremena da smo jedni drugima znali raspoloženje pre nego što se kaže „dobar dan“. I kad je bilo lako i kad nije, uvek smo nekako gurali dalje – uz kafu, šalu i ono naše: „Ma, rešićemo!“

A kafa… pa to nije bila pauza, to je bila institucija! Tu su se rešavali i problemi i životne dileme. Nekad sam imao utisak da bez kafe ne možemo ni da počnemo da radimo.

Hvala vam na strpljenju – znam da sam znao da budem uporan… da ne kažem tvrdoglav. Ali šta ću, takav sam – ako radimo, radimo kako treba!

Bilo je tu i „vrućih“ dana, kad svi malo dignemo ton, pa posle kao da ništa nije bilo. To samo znači da smo bili svoji.

Iz ovog kolektiva odlazim sa punim srcem – ne zbog papira i staža, nego zbog vas. Zbog ljudi sa kojima sam delio svakodnevicu.

A sad penzija… Kažu – sad ćeš da odmaraš. Videćemo. Znam sebe – malo ću da odmorim, pa ću opet nešto da nađem da radim. Ne može čovek baš preko noći da pređe u „lagano“.

Ako me ne bude ovde, verovatno sam negde u šetnji, na pecanju ili na kafi… samo bez gledanja na sat. To mi je najveći luksuz.

I nemojte da mislite da sam vas zaboravio – svratiću ja ponekad da vidim kako napredujete bez mene. Da vas malo obiđem… čisto da ne zaboravite ko vas je „učio poslu“.

Hvala vam na svemu – na radu, na smehu, na druženju.

Želim vam što manje nerviranja, što više dobrih dana i da i vi jednog dana dočekate ovu „slatku muku“ zvanu penzija.

A ako vam zatreba savet – tu sam. Sad imam vremena i za savete i za kafu!

Živi i zdravi bili – i hvala vam od srca!